Intervju“Radite za svoj a ne za tuđ san”

01/04/20170
http://finvala.com/wp-content/uploads/2017/11/JT__0513-1280x854.jpg

     Branislava Antović urednica je i osnivač bloga Brana’s Divine World. Svoj kreativni online prostor napravila je 2010. godine, kada je na domaćem online nebu bilo svega nekoliko blogova. Za nepunih sedam godina svojim kvalitetnim sadržajem uspela da iz dana u dan sve više raste i da od modnog bloga (Divine World of Fashion, kako se blog prvobitno zvao) postane lifestyle oaza kojoj ćete se uvek vraćati. Brana je neko koga ćete lako zapamtiti. Čini se da se svojim izgledom, svojim radom, svojom pisanom rečju izdvaja iz mase. Prati modu ali joj ne robuje. Podjednako dobro nosi različite modne stilove, i reklo bi se da u svakom podjednako uživa. Zapamtićete je po osmehu, frizuri, prisustvu jarkih boja u njenim odevnim kombinacijama, svedenosti, jednostavnosti… Modnom ikonom smatra Audrey Hepburn, i čini se da baš kao Audrey uspeva da iznese različite stilove. O filmovima i serijama mogla bi vam pričati jako dugo. Voli putovanja i sa velikim ushićenjem objašnjava kako sebi vidi u ulozi, netipičnog, turističkog vodiča. Uživa u čitanju i pisanju i nikada ne prestaje da radi na sebi. Omiljena knjiga joj je “Vreme smrti”. Voli emociju koju je čitanje Ćosića probudilo u njoj. Kada biste joj dali čarobni štapić upotrebila bi ga tako što bi spasila sve napuštene kuce i pronašla im dom. Pesma koja je stalno i svuda prati je “Just the  two of us”. Kao mala imala je san da postane novinar. Danas živi jedan drugi san. San koji nije i znala da ima.

     Od svoje pete godine znala je da želi da se bavi novinarstvom. Prve novinarske korake napravila je još tokom detinjstva, kada se sa drugarima igrala fotoreportera i dok je pred ogledalom zamišljala da vodi ozbiljnu političku emisiju. Već tokom srednjoškolskih dana imala je priliku da iskusi ulogu glavnog urednika u školskom časopisu “Gimnazijalac”.

     Zagriženost novinarstvom nije je napuštala, tako da ne čudi što nakon srednje škole upisuje Fakultet političkih nauka. Sanjala je da će se jednog dana baviti društveno angažovanim temama, da će istraživati priče o organizovanom kriminalu, korupciji. Danas kaže da joj je drago što ju je život odveo na drugu stranu. “Poziv novinara doživljavala sam možda malo više utopistički nego što zapravo jeste. Idealizovala sam ga”, i dodaje da iako se u prvi mah ne bavi onom vrstom novinarstva za koju je mislila da će se baviti, uspela je da nađe svoj put, jer “kroz novinarstvo pokušavam da menjam svet čiji sam deo. To zvuči krupno ali je istinito, jer, da biste menjali svet vi prvo morate da budete ta mala promena. Zato na svom blogu pišem o onim temama za koje smatram da nedostaju u srpskom novinarstvu, i to na način za koji takođe smatram da je negde zaboravljen.”

     Studiranje na Fakultetu političkih nauka pamti kao jedno lepo iskustvo koje ju je oblikovalo u svakom pogledu, terajući je da se obrazuje u najrazličitijim smerovima. “Kada se osvrnem na te četiri godine provedene na Fakultetu političkih nauka, smatram da me je on oblikovao i kao ličnost i kao novinara. Prvo, taj fakultet vas natera da se obrazujete u jednom širem smislu. Pored toga, omogućava vam da budete u društvu fantastičnih ljudi, kako profesora tako i sjajnih, kreativnih kolega”, što ističe kao privilegiju.

    Odličan učenika tokom školovanja ali nikada štreber. Kaže, učila je onoliko koliko je sama smatrala da treba. Školu je uvek posmatrala kao izvor zanimljivih informacija. Nakon četiri godine studiranja smatrala je da je uradila najbitniju stvar- diplomirala je! Ali umesto prvih odlazaka u redakciju, istraživanja različitih priča i pisanja prvih tekstova usledilo je razočaranje. Različitim redakcijama obraćala se sa željom za volontiranjem i radom ali nikada nije dobila odgovor na mailove koje je slala. “Bila sam poprilično razočarana. Iako me je takva situacija činila da se osećam poraženo sa druge strane mi je davala snagu da pokušam na neki drugi način. Taj drugi način podrazumevao je da sama sebi stvorim prostor za kreativno izražavanje.” Prvi susret sa blogom povezuje sa televizijskim prilogom u kome se isti spominjao kao nova pojava na Internetu. “Sećam se da je novinarka prikazivala blog kao nešto potpuno novo i drugačije, što i jeste bio. Tada sam prvi put čula za formu bloga, ali se ne mogu setiti tačno trenutka kada sam počela da pratim blogove. Svakako da sam prvo počela sa inostranim blogovima, a zatim sam malo više istraživala domaće blogove. Sećam se da je na kraju 2010. godine kod nas bilo 7 ili 8 blogova, što je u poređenju sa današnjim brojem neverovatna informacija.”

HOBI KAO STALNI POSAO

     Tako je devojka koja je sanjala o redakciji i o tome da se bavi ozbiljnim političkim i društvenim temama počela da piše o modi i to na način i u formi koja tada nije bila zastupljena u domaćim medijima. Prefinjenost, elegantnost, odmerenost, reči su koje opisuju njen stil. Reklo bi se da o modi ima i ume dosta toga da kaže. Sa druge strane, nakon kratkog razgovora shvatate da moda nije jedina oblast njenog interesovanja. Iako su prvi postovi na blogu bili modni, već nakon četvrtog obraćanja, tada maloj ali odabranoj, publici rešila je da modu spoji sa svojom drugom velikom ljubavi- filmom. “Moja interesovanja tada su bila veoma slična današnjim. Obožavala sam svoj fakultet i sve što sam na njemu izučavala, s druge strane volela sam filmove, pozorište, modu, čitanje. U trenutku stvaranja bloga modni blog kao koncept bio mi je najinteresantniji, i kako sam upravo modne blogove najviše pratila imala sam potrebu da se baš na taj način izrazim. Ali ako pogledate moje prve postove, već treći ili četvrti post bio je post o Brigitte Bardot. Već tada sam počela da se dotičem filma i vrlo brzo sam pisala i postove koji nisu bili u vezi sa modom”. A onda su se tekstovi jedan za drugim nizali i svaki sledeći je “pokrivao” oblasti njenog interesovanja, od mode peko filma, umetnosti, književnosti, reportaža sa različitih putovanja, uređivanje enterijera…Danas, nakon šest godina od osnovanja, Brana Divane World izgleda poput lifestyle magazina.

    Blogovanje je u početku za nju predstavljalo hobi. Pored redovnog posla (u jednom trenutku bila je i urednica prestižnog beauty magazina) vraćala mu se kao mestu gde ima slobodu da ispolji svoje misli i svoja interesovanja. Vremenom je blog rastao i zauzimao primarno mesto na spisku njenih obaveza. Tri godine od osnivanja bloga odlučuje da mu se posveti u potpunosti i postane full-time bloger. To je podrazumevalo da na blogu radi puno radno vreme i da od istog zarađuje i živi. Ovakva odluka i razvoj bloga dovela je i do uključivanja novih saradnika. “Veoma sam ponosna što sam uspela da okupim oko sebe sjajne, talentovane, mlade ljude koji veruju u neke iste vrednosti i koji sjajno rade svoj posao. Jednim od svojih većih uspeha smatram taj što sam imala mogućnost da stvorim svoj mali tim”. Branin peterac čine njena desna ruka, kako i sama voli da je predstavi, Jovana Tomašević. Devojka sa izuzetnim okom za detalje, spretnim prstima, koja zna da odabere pravi trenutak da zaustavi vreme i napravi odličnu fotografiju. Ali tu su još i Nikola Todorić, Dragana Milovanović, Dunja Pešut i Nemanja Uskoković. Sa razvojem bloga i broja saradnika, rastao je i broj čitalaca sa kojima je uvek u kontaktu. “Interakcija je jako, jako, bitna! Ljudi koji čitaju vaš blog, koji prate vaše objave na društvenim mrežama su najvažnija karika te mašinerije zvane blog. Vi morate da ispoštujete svakog čitaoca, da budete dostupni i prizemni u interakciji sa njima. I nikada ne smete da zaboravite da ste i sami jedni od njih, samo ste možda imali sreće da u pravo vreme uradite pravu stvar! Publika je neverovatno i informisana i promoćurna, i zna da proceni šta je iskreno a šta nije. I kad god pokušate da izigrate publiku to se loše završi! Zato se trudim da svoju publiku maksimalno ispoštujem i odgovorim na svaki njihov komentar. Pa i sa zakašnjenjem, al uvek i sa izvinjenjem!” Ono što još ističe kao važno u odnosu blogera i publike jesu negativni komentari i konstruktivna kritika. Veoma je bitno razlikovati ih. Kako i sama voli da uči, kritiku iz koje može da uoči svoju grešku i nauči nešto novo rado prihvata.

     Streotip koji prati blogere i blogovanje jeste da se oni uglavnom fotografišu po ceo dan. Brana priznaje da nije jutarnji tip, i da najbolje piše noću. Na pitanje kako izgleda jedan radni dan blogera kaže da ni jedan nije isti. “Moji radni dani su takvi da sam po ceo dan za kompjuterom, u pidžami, što nije ni najmanje glamurozno, ali daje tu slobodu da radite kada vam se radi. Ja uglavnom pišem noću. Drugi radni dani su oni koji podrazumevaju odlazak na događaje. To je vrlo bitan segment blogerskog posla, jer ste tada u kontaktu sa kolegama, sa saradnicama i tu se stvaraju vrlo bitne poslovne veze. Pored događaja tu je i fotografisanje, ne samo outfit postova. Ti dana umeju da budu vrlo interesantni ali i veoma intenzivni. Događa se da i po dvanaest sati budem van kuće i da za to vreme održim i do šest sastanaka, odem na dva događaja i završim jedno fotografisanje. Tako da imamo jedan statičan radni dan i jedan prepun jurnjave, ali to je i lepota ovog posla.”

     Odgovorna je i disciplinovana, i ukoliko pogledate njene prve postove videćete da je i tada davala svoj maksimum. Ono što blogovanje zahteva jeste da u isto vreme budete i veoma oštri prema sebi ali i znati kada je vreme za pauzu. Važno je naći balans. Ipak, kaže da je sama sebi najveći kritičar. “U ovom poslu je neophodno da budete vrlo oštar šef i vrlo vredan radnik. I morate naći balans između njih. Retko kada sam potpuno zadovoljna, uvek mislim da mogu još bolje, al pokušavam da tog perfekcionistu u sebi malo umirim. Činjenica je da ma koliko radila posao nikad nije završen. Svaki novi sadržaj stvara reakciju na koju morate ponovo da date svoj odgovor. I to je uzrok što se ovaj posao nikada u potpunosti ne završava.”

    Tema koja se već neko vreme potencira u vezi sa blogovanjem jeste da li od istog može da se zaradi i živi. Brana je primer da može. Prvu poslovnu ponudu dobila je nakon sedam meseci od pokretanja bloga. Tada su se ljudi kojima se svideo njen rad javili za saradnju. Naime, dobila je mogućnost da odabere komad garderobe na jednom sajtu. Priseća se da je u tom trenutku to bila izuzetno velika stvar za nju. “Tada nisam mogla da verujem da je neko u inostranstvu video moj rad i pomislio da bih baš ja mogla da ih reklamiram. Prva konkretna zarada došla je znatno kasnije, nekih dve i po godine od pokretanja bloga. Uvek napominjem da ukoliko nameravate da se bavite blogovanjem iz zarade nećete dugo opstati. Mnogo vremena mora da prođe od prvog napisanog do prvog sponzorisanog posta. I taj sponzorisani post nikada ne treba da vam bude cij!” Zarađivanje od blogovanja, u njenom slučaju, ustalilo se tokom 2013. godine. Tako da joj odluka da te 2013. napusti novinarstvo i u potpunosti se posveti blogovanju nije teško pala. I čini se da je donela potpuno ispravnu odluku.

“UVEK POSTOJI IZBOR”

     Danas, Branislava Antović, živi jedan san koji nije ni znala da ima. Uspehom smatra to što je uspela da se bez pomoći države, partije, muža, bez ikakvih veza i guranja bavi poslom koji ne bi menjala ni za jedan drugi. Takođe, smatra da to ne bi postigla da nije stalno radila na sebi. “I dan danas čitam sve na temu novih trendova u blogovanju, na temu društvenih mreža… U ovom poslu se sve tako brzo menja da morate da budete u toku. Stalno učenje i nadgradnja se podrazumeva.” I to je upravo ono što stalno pominje na predavanjima na kojima gostuje i ima priliku da prezentuje svoj rad i svoje iskustvo. “2016. godina definitivno će ostati obeležena predavanjima koja sam imala priliku da držim. I drago mi je da je tako. Najveći deo predavanja držala sam u Srbiji i prijatno sam iznenađena koliko su naši mladi zainteresovani za celu ovu priču. Čini mi se da mnogi shvataju moć interneta i mogućnost da se njihov glas čuje.”

Svoje kratko iskustvo u domaćim redakcijama pamti i po tome što su je urednici ubeđivali da su teme za koje se ona zalaže nezanimljive publici, da ih niko neće čitati. Njenu odlučnost i istrajnost potvrđuje i situacija kada je prihvatila rad u jednom štampanom mediju ali pod uslovom da ne piše o lažnim senzacijama. Onog trenutka kada se od nje zahtevalo da napiše priču o, ispostaviće se, lažnoj otmici jedne devojke dala je otkaz. Posvetila se blogu i pokazala da ono o čemu želi da piše ipak ima ko da čita. Takve okolnosti naučile su je da u životu uvek postoji izbor. Upravo je mogućnost pravljenja izbora, pa i onih pogrešnih iz kojih možemo da naučimo nešto novo, ono što ističe na svojim predavanjima kao motivaciju.

“Radeći kao novinar susretala sam se sa mnogo mladih ljudi koji su radili posao koji nikako nisu voleli, ali koji nikako nisu ni želeli da taj posao menjaju, uz argument da nemaju izbora. Mislim da uvek postoji izbor, samo što toga moramo da postanemo i svesni! Pitanje je koliko smo spremni da preduzmemo konkretne korake. Ali smatram da kada niste zadovoljni prijateljstvom ista treba da prekinete, kada niste zadovoljni vezom- završite je, kada niste zadovoljni poslom- menjate ga. Mnogi ljudi iz nekog straha od samoće ili od nesigurnosti ostaju pri nečemu što ih ne ispunjava. Izbor postoji, ali ga mnogi nisu svesni i to je veliki problem istih tih mladih i talentovanih ljudi koji mogu da urade mnogo! Pa i ako doživite neuspeh, on je samo stepenica koja je bliža nekom drugom uspehu.” Sada kada dobro poznaje svoju ličnost misli da ne bi dugo opstala u onoj vrsti novinarstva kojom je prvobitno želela da se bavi. Kaže da je veoma srećna što su je različiti putevi doveli do blogovanja. “Mene je život i lakši i lepši zato što me je odveo u drugom smeru i bavim se nekim mnogo lepšim temama i drago mi je zbog toga. Ne patim za svojim davnim snom jer su se neki drugi snovi, za koje nisam ni znala da ih imam ostvarili! I uvek ističem da treba da težite ka tome da radite za svoj a ne za tuđi san.”

Podeli sa prijateljima:

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *