IntervjuPozorište koje reciklira – Dečije pozorište “Čarapa”

16/03/20183

Dečije pozorište “Čarapa” jedino je pozorište koje pored toga što na svom repertoaru ima sjajne dečije predstave, najmlađe uči i kako da brinu o životnoj sredini. “Limenkica – ulaznica” jedan je od projekta ovog pozorišta u okviru kog mališani zajedno sa Li Menom, drugarom sa Alu planete, recikliraju iskorišćene limenke. Poslednjih pet godina pozorište “Čarapa” svoja vrata otvara nedeljom u 12 časova u Dečijem kulturnom centru.

Glumica Valentina Pavličić jedna je od tvoraca projekta, a nije joj strano ni da obuče kostim i pojavi se na sceni pred mališanima. Takođe, ona potpisuje i režiju za veći broj predstava ovog pozorišta. Baš zato sa Valentinom sam pričala o tome na koji način funkcioniše ovo pozorište, kao i o tome kada je nastalo.


Ono što Dečije pozorište “Čarapa” razlikuje od ostalih dečijih pozorišta jeste što se primarno bavi edukacijom o značaju reciklaže. Ali tu je i neobična reciklažna valuta kojim najmlađi mogu da kupe karte za pozorišnu predstavu?

Tako je, to je prva stvar koja naše pozorište čini drugačijim. Mi smo tu reciklažnu valutu nazvali Alu-coin. Ta jedna “parica” vredi pet praznih, iskorišćenih, limenki. Kada deca u pratnji starijih dođu, donesu limenke i zamene ih za “parice”. Zatim, jednu ulaznicu mogu da kupe za jedan Alu-coin. Takođe, sa tim dečijim “paricama” mogu da kupe i nešto od onoga što imamo u ponudi u našoj Limenkica – prodavnici. Tu se mogu naći razne dečije knjige, privesci, ekološke torbe, edukativni posteri…

Kako izgleda proces recikliranja i druženja u pozorištu?

Najpre bih želela da objasnim ceo postupak. Naime, drugare koji dođu u naše pozorište sačekaju naši volonteri koji preuzimaju limenke i daju im onoliko “parica” koliko su limenki donele. Pet limenki je potrebno za jednu “paricu”. Zatim dolaze do Limenkice – biletarnice gde za jedan Alu-coin kupuju jednu ulaznicu. Ukoliko im preostane parica, mogu kupiti nešto u Limenkica – prodavnici. Nakon toga dolazi deci sigurno najzanimljiviji deo, a to je druženje sa našim drugarom Li Menom, koji je maskota cele akcije i koji je stigao sa Alu planete da zajedno sa mališanima reciklira limenke. On im pomaže da u posebnoj presi recikliraju limenke. Tu zapravo i počinje proces reciklaže.

Nakon toga sledi predstava?

Ne baš odmah, ali da, sledeći korak je predstava. Nakon recikliranja limenki neophodno je sačekati 12h da predstava počne. Naša “blagajna” je otvorena već od pola 11 i već tada ljudi počinju da se okupljaju, predaju limenke i kupuju ulaznice, jer se vrlo brzo rasproda to što je u ponudi u Limnekici-prodavnici. Period do početka predstave naši posetioci uglavnom provedu u foajeu i veoma je bitno da deci i tada bude zabavno. Tako da smo spremili i propratni program, gde putem video bima projektujemo različite pesme i kratke crtane filmove, posebno one sa temom reciklaže, kako bi najmlađima bilo zabavno dok se vrata naše scene ne otvore.

Da li postoji mogućnost da ulaznica bude nešto drugo osim limenki?

Uvek svako može da kupi ulaznicu, ali nije u tome poenta. Onaj ko nije uspeo da skupi pet limenki taj će kupiti ulaznicu, ali će već sledećeg puta hteti da skupi limenke i da ih donese. Susretali smo se i sa neopravdanim optužbama da primoravamo da neko konzumira piće koje inače ne pije, kako bi došao do limenki, i kako je veoma teško da deca nađu limenke. I ovog puta bih volela da napomenem da mi ne reklamiramo ni jednog proizvođača nekog pića, i ne treba ni deca ni roditelji da piju neka pića zbog limenki ukoliko ih inače ne konzumiraju. Ali verujte, toliko je lako naći pet limenki. Zato uz ulaznice delimo i promotivni materijal u kome i piše “Gde se kriju prazne limenke?”. Ono što roditeljima savetujemo jeste da zamole konobare u najbližem kafiću ili ugostiteljskom objektu da izdvoje u kesicu prazne limenke. Sigurno im neće biti problem da ih sačuvaju za vaše dete. I time ste već uradili sjajnu stvar, jer te limenke neće završiti na deponiji, a vaše dete će se sigurno zabaviti.

Pored toga što najmlađe učite kako se reciklira, vaše predstave su edukativne i uče decu kako da čuvaju svoju okolinu?

Na našem repertoaru se nalazi 17 naslova. Sve predstave su žive, i drže pažnju deci, što je veoma bitno. Imamo na programu onih edukativnih predstava kao što je “Kako su drvo i cvet spasili svet” koja se bavi zaštitom životne sredine, i uči decu da drveće i cveće treba negovati, zalivati i brinuti o njima. Ili recimo predstava “Da je Mića paro ruke”, to je vrlo zanimljiva predstava na koju deca posebno dobro reaguju. Radnja se odvija u organizmu malog Miće koji je prljavim rukama jeo čips. Pa se za njegovo zdravlje bore Belo krvno zrnce, Crveno krvno zrnce, ćelija, dve bakterije. To je jedna komedija za decu koja je izuzetno poučna i bavi se higijenom, što je veoma značajno. Na repertoaru su i predstave rađene po lepim, klasičnim, bajkama kao što su “Tri praseta”, “Vuk i sedam jarića”, “Patkica žutkica”, “Palčić”, “Pinokio”, “Pipi duga čarapa”. Zatim predstava “Tri junaštva Kraljevića Marka”, vrlo poučna, gde je dramatizacija rađena po našim epskim pesmama. Na repertoaru si i novogodišnje predstave kao što je “Poklanjam ti ljubav”. Predstave sa novogodišnjim temama se uvek izvode u zimskim mesecima. Imamo i predstavu na engleskom jeziku kao i predstavu prilagođenu za gluvu i nagluvu kao i slepu i slabovidu decu.

Šta predlažete roditeljima, kada je pravi trenutak da prvi put dovedu svoju decu u pozorište?

U naše pozorište mogu da dođu i najmlađi. Prvi put kada pomislite da biste mogli da dovedete dete u pozorište, možete da ga dovedete u “Čarapu”. Možete da birate naslove, a i nije neophodno, jer se u našim predstavama deca ničega ne plaše, to uvek volim da naglasim. Predstave su rađene tako da zvuče kao da vam mama priča priču. Jer, mama pazi da se ničega ne uplašite, da reči koje koristi prilagodi vama, da ih razumete, pa da vam bude i duhovito, a ne libimo se toga da vam bude i tužno, da osetimo svaku emociju. To su predstave na koje možete dovesti i vaše dvogodišnje dete. Neizostavni element naših predstava su lutke. Deca vole lutke, uvek lepo reaguju na njih, i one su u dečijem pozorištu prosto neophodne.

S obzirom da govorimo i o najmlađim uzrastima, koliko vremenski predstave traju?

One su usklađene da traju nekih četrdesetak minuta. Imamo i neke koje traju desetak minuta duže. Ali četrdeset minuta je taman dovoljna mera koliko najmlađi mogu da izdrže, da im bude zabavno. Možda nam se samo nekoliko puta desilo da je neko dete zaplakalo i nije izdržalo celu predstavu, ali različiti su razlozi zašto se dete u nekom trenutku uznemiri. I onda savetujemo roditelje da slobodno izađu, neka stanu kod vrata i detetu će ponovo postati zanimljivo, jer će ga ono što vidi na sceni animirati i gledaće do kraja. Uglavnom tako i bude.

Pozorište “Čarapa” u Beogradu postoji već 18 godina, nekoliko puta ste se i selili, naposletku dom ste našli u Dečijem kulturnom centru?

U poslednjih pet godina Pozorište koje reciklira se nalazi u Dečijem kulturnom centru u Beogradu. Tamo smo svake nedelje sa početkom u 12h. Sezonski, igramo dva do tri meseca tokom jesenje/zimske sezone i dva do tri meseca tokom zimsko/prolećne sezone. A naše putovanje do Dečijeg kulturnog centra bilo je veoma zanimljivo. Kada smo otvorili scenu pozorišta koje reciklira u Beogradu, najpre smo dve godine bile u Kulturnom centru Čukarica, na njihovoj maloj sceni. Moram priznati da nam je taj prostor vrlo brzo postao mali. Onog trenutka kada smo shvatili da je dosta mališana sa svojim roditeljima ostao bez karata rešili smo da tražimo veći prostor. Zatim smo se preselili na scenu “Palas Šumadija”. Tu nam je bilo malo komotnije, ali veliku opasnost nam je predstavljao balkon. Prosto, želela sam da budem sigurna da su deca u svakom trenutku u potpunosti bezbedna. Usledilo nam je traženje nove lokacije i tako smo došli do Dečijeg kulturnog centra, koji ispunjava sve uslove. I one bezbednosne i one kada je reč o kapacitetu.

Ono što možda malo ljudi zna jeste da je pozorište zapravo nastalo u Kruševcu pre više od 18 godina. Kako biste opisali taj put od prvih koraka do sada?

Svakako kao pravu avanturu kroz koju smo svi koji na ovom projektu radimo dosta naučili. Samo pozorište nastalo je u Kruševcu i ideja je mog supruga Novice Pavličića, on je i osnivač pozorišta. S obzirom da su Kruševljani poznati kao “čarapani”, odatle je i nastalo ime pozorišta. Najpre je osnovan “Teatar Za”, a u okviru njega scena Dečijeg pozorišta “Čarapa”. Scena “Čarapa” je funkcionisala nekoliko godina u Kruševcu, a zatim smo prešli u Beograd. Najpre u KC Čukarica, zatim smo se, kao što rekoh, selili ali već šest godina smo u Dečijem kulturnom centru u Takovskoj broj osam. Sam projekat “Limenkica – ulaznica” postoji od 2009. godine i neprekidno traje i ima potpuno neverovatne brojke koje smo tokom godina dostigli. Mi pratimo i statistiku jer želimo da imamo uvid u to koliko smo zaista doprineli reciklaži. Prema nekim poslednjim rezultatima do sada smo zahvaljujući projektu “Limenkica – ulaznica” reciklirali blizu 400 000 limenki. Takođe, do sada se u projekat uključilo i predstavu pogledalo 62 000 mališana sa roditeljima. 

Pored redovnog repertoara u Beogradu, veoma rado se odazivate i pozivima iz unutrašnjosti. Koja ste mesta do sada posetili?

Praksa projekta je da se krećemo kroz Srbiju. Veliki broj predstava izvedeno je u većim gradovima, gde smo imali i po tri predstave dnevno. Na taj način uključujemo sve veći broj dece. Veoma je bitan kontinuitet. Pre nekoliko godina smo bili mesec dana gosti Doma kulture u Pančevu. A jesenas smo bili u jednoj maloj opštini, u Opovu. U veoma kratkom roku smo u njihovom Domu kulture odigrali nekoliko predstava. Ta turneja je trajala dva i po meseca, ali smo svake druge nedelje imali predstave jer je reč o malom mestu te je neophodno malo više vremena da se prikupe limenke.

Shvatili smo da u manjim mestima poput Opova treba implementirati ovako nešto, jer imate dve pozitivne stvari. Prvo, da se probudi taj kulturni život među decom u malim sredinama. A sa druge strane, veoma je bitan taj deo učenja o reciklaži. Sve to zajedno predstavlja jak socijalni momenat, koji su prepoznali i roditelji i predstavnici institucija za obrazovanje i kulturu.

Spomenuli ste da na repertoaru imate i predstava za gluvu i nagluvu i slepu i slabovidu decu?

Da, za sada je to predstava “Devojčica sa šibicama”. I to je jedna tužna bajka. Režirana je i pravljena tako da je multimedijalna. Slepa i slabovida deca bajku čuju iz off-a. Glumac Feđa Stojanović je tu bajku pročitao na način koji predstavlja vrhunsku umetnost. Za decu koja ne čuju, a vide, izlaze titlovi koji su likovno kreirani i prate zbivanja na sceni. To su video projekcije koje su sastavni deo doživljaja “Devojčice sa šibicama”, tako da je vizuelni efekat za decu koja ne čuju maksimalan. Glasnim koračanjem, uzdisajima, reakcijama, glumci kod dece koja ne vide bude određena osećanja kako bi shvatili o kojim je emocijama reč. Zatim, tu su glumci koji poznaju znakovni jezik, takođe dobili smo nekoliko instrukcija iz udruženja “Beli štap” kako možemo dodatno da pojačamo utisak toj deci. Sve je to propraćeno i muzikom. I to zaista jeste jedna tužna bajka. Mnogi su me pitali zašto smo na repertoar stavili tužnu priču? Uvek kažem da želim da deca osete svaku emociju, prosto nije sve uvek lepo i srećno. A ova tužna priča jeste možda i najpoučnija, ona postiže da deca dosta toga shvate ali da ne budu potresena. Nakon predstave po koju suzu ćete pre videti kod roditelja nego kod dece. Jak doživljaj koji izaziva, kod dece se pre manifestuje željom da pomognu onome ko nema hranu, onome kome je hladno, onome ko nema gde da prespava…. Neopisivo je osećanje te interakcije i razgovora sa njima o tome kako su doživeli predstavu. I gotovo uvek i njihovi vaspitači i učitelji ističu koliko je to važno i neprocenjivo za njih.

Pored toga što najmlađe učite o reciklaži, o očuvanju životne sredine, i pored toga što na vašim predstavama maksimalno uživaju i zabavljaju se, učite ih i pozorišnom bontonu i lepom ponašanju?

Na početku svake predstave emitujemo pozorišni bonton. Zamolimo ih da odlože svoje grickalice, jer se u pozorištu ne jede, molimo i mame i tate da ugase svoje telefone i ne fotografišu, kažemo im da mogu da pozdrave glumce ali sa svojih mesta, da se ne penju na scenu. Volimo da pričamo s njima i o tome kako nije lepo kasniti, na taj način ih od najranijeg uzrasta učimo kako se ponaša u pozorištu. Takođe, na kraju predstave, prekidamo poklon glumaca i ponavljamo šta smo sve to kroz predstavu naučili. Tada volimo da ponovimo i zašto je limenka najbolje pakovanje za piće i zašto je veoma bitno da ih recikliramo. Naravno, sve to radimo kroz dečiji rečnik kako ih ne bismo zamarali suvoparnim terminima i brojkama.

 

Dosta rada i ljubavi ste uložili u stvaranje pozorišta i samog projekta “Limenkica – ulaznica”, a nagrade su došle kao priznanje velikom trudu. Na kojim ste festivalima do sada učestvovali?

Učestvovali smo na Dečijem pozorišnom festivalu “Pozorište Zvezdarište”, gde smo dobili i nagradu za najbolju žensku ulogu u predstavi “Pipi duga čarapa”. Takođe, na Festivalu ekoloških pozorišta u Bačkoj Palanci dobili smo nagradu za najekološkiju predstavu i najbolji kostim za predstavu “Kako su drvo i cvet spasili svet”. Učestvovali smo i na raznim drugim festivalima, u Subotici, tokom letnjeg programa na Gradošu, na mikroletnjem festivalu na Olimpu i mnogim drugim. Uvek se rado odazivamo festivalima.

 

Komentari

  • Aleksandra

    21/04/2018 at 11:00

    Pozdrav, imam pitanje: da li ste vi snimali i klince pred predstavu i razgovarali s njima o reciklaži?

    Odgovori

    • Milica

      21/04/2018 at 12:12

      Poštovana Aleksandra,

      ne znam na koje izvođenje tačno mislite. Ja jesam fotografisala pred početak ali nisam snimala i uzumala izjave klinaca.

      Srdačan pozdrav,

      Milica

      Odgovori

  • Aleksandra

    21/04/2018 at 14:23

    Hvala, Milice. Nedelju dana posle ove predstave koju ste fotografisali neko je snimao klince pred predstavu, pa sam pomislila da ste vi. Pozdrav!

    Odgovori

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *