Priče sa ŠinidadaMihajlo Pupin i rodni Idvor

31/03/20190
http://finvala.com/wp-content/uploads/2019/03/Photo-3-19-19-12-24-45.jpg

“Koliko predanosti, ljubavi i entuzijazma”, razmišljam dok upijam svaku informaciju koju sa nama nesebično deli kustos Pupinovog muzeja u njegovom rodnom Idvoru.
Jedan sunčani vikend bio je dovoljan da bez mnogo premišljanja “pobegnemo” od stresnog početka radne nedelje i uličnu gužvu i buku zamenimo mirom i tišinom. Odabir je pao na Idvor, i posetu zavičajnom kompleksu “Mihajlo Idvorski Pupin”. Zašto baš tamo?
Nakon što sam 2016. godine u Istorijskom muzeju Srbije posetila izložbu posvećenu Pupinu, znala sam da priču moram zaokružiti posetom Idvora. Malom mestu udaljenom tek sat i po vremena od Beograda. Možda bi putovali i kraće da smo išli kolima, ali ovog puta prevozno sredstvo je bilo autobus.

Ima nečeg posebnog u malim mestima. U njihovoj ustaljenosti i spokoju koji su nas sačekao čim smo kročili na zemlju kojom se dičio Pupin. U XIX veku, kada se Mihajlo Pupin rodio i dok je živeo u Idvoru, mesto je brojao oko 3.000 stanovnika. Danas se taj broj sveo na manje od trećine. Kako smo u Idvor stigli u prepodnevnim časovima, mir i tišina bili su očekivani. Tek po neko na ulici, otvorena prodavnica, i spremanje meštana da u lokalnoj kafani popiju koje piće. Dočekale su nas i rode.
Sve je malo i sve je blizu. Nismo napravili ni dvadeset koraka već smo bili ispred kuće u kojoj je Pupin živeo. Još nekoliko puta po dvadeset i eto nas u centru. A tu, lepo uređen i ograđen park. U njemu, Pravoslavna crkva Sv. Blagovesti, spomenik Mihajlu Pupinu rad Aleksandra Zarina, desno od spomenika stara, oronula, osnovna škola. Malo levo i iza spomenika je i Zadužbina Mihajla Pupina, iznad čijeg ulaza se nalazi i bista, ovog puta reč je o delu Ivana Meštrovića.

I sve je tu, onako ušuškano kako to mala mesta umeju da nameste i očuvano onoliko koliko je to u malim sredinama moguće. Proveravamo da li je moguće ući u Narodni dom Mihajla Pupina, međutim zaključano je. U tom trenutku dolazi i ljubazna gospođa, ispostaviće se da je upravo ona naš današnji vodič. Tek na samom kraju druženja saznajemo da se zove Ljupka, i postajemo svesni one činjenice da nas imena opisuju. Jer gospođa Ljupka je baš sve to što njeno ime znače.
Prvi utisak nakon što smo zakoračili u Narodni dom jeste osećaj posebnosti. Priča naše domaćice vratila nas je u neka davna vremena. Dom je u potpunosti finansirao Mihajlo, ali nije doživeo njegovo svečano otvaranje. Ipak kroz prepiske je bio upućen u svaki detalj izrade. Sam Pupin je uradio nacrt zdanja, koje je izgrađeno u akademskom stilu, i negde podseća na sve one građevine koje srećemo u američkim filmovima i serijama sa tematikom 20ih i 30ih godina prošlog veka. Veoma je akustična, i pored velike sale i službenih prostorija posedovala je i veliku biblioteku, generator za električnu struju i razglas u celom Idvoru.
Meštani se trude da u potpunosti iskoriste ovaj prostor, te da njegova vrata budu uvek otvorena. Tako se ovde, u čast Mihajla Pupina, godišnje organizuju susreti pronalazača. Pored Pupinovog portreta, koji zauzima centralno mesto njegove zadužbine, na ostalim zidovima primećujemo mnogo slika. Sve su to radovi učenika koji su do sada bili učesnici likovnih kolonija koje se ovde održavaju.
Nakon odgledanog kratkometražnog dokumentarnog filma o Pupinu, obilazak nastavljamo u izložbenom prostoru muzeja, slušajući o tome sa koliko ljubavi je pričao o svojoj zemlji i koliko je pomagao iako je bio mnogo daleko. Od one da je u jeku Velikog rata založio sve što je imao kako bi Kraljevina Srbija dobila ratni kredit za nabavku oružja, preko one da je učestvovao u dve mirovne konferencije i na taj način pomagao Srbiji. Do one kako je pomogao svakom stanovniku svog Idvora za koga je znao da ima nekakav problem, kao i to da je slao novac kao miraz za one devojke koje potiču iz siromašnijih kuća, a kako bi mogle bolje da se udaju.

Zatim smo obišli i kuću iz koje je Mihajlo pošao u daleki svet. Mala i velika kapija, dvorište u kom se nalazi bunar, i sa leve strane prizemna kuća. Baš onakva kakve su nekada izgledala srpska domaćinstva.
Najpre ulazimo u prostoriju koja ima odvojeni ulaz od centralnog dela kuće i koja je predstavljala devojačku sobu, a danas je preuređena u ono što bismo mogli da nazovemo kancelarija Mihajla Pupina. Unutra se nalazi stari radni sto i stolica, pisma i Pupinove prepiske, lične fotografije. Zatim ulazimo u kuću, centralna soba, jedna soba sa leve i jedna sa desne strane. Nameštaj koji datira iz tog doba, i mogućnost da zamislite da je nekada tu bio pod od blata, a opet potpuno je teško zamisliti da je nekada u takvoj kućici živela porodica koja je brojala 12 članova. Tu je i slika Mihajlove majke Olimpije koja je imala presudan uticaj u njegovom obrazovanju.

“Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa…”

Primećujemo i Pupinovu sliku koja je bila na njegovom indeksu tokom studija u Americi. Iza koje se krije upornost, rad i borba. Nakon smrt oca i ne tako uspešnog školovanje u Pragu, Mihajlo je pomišljao da se vrati u Idvor. Međutim, njegova nepismena majka, to nije dozvolila. Insistirala je da Mihajlo nastavi školovanje. Jedini izlaz video je u Americi. Tako je, nakon što je prodao ono malo ličnih stvari, kupio kartu i 12. marta 1874. godine zaplovio ka Americi. Nije poznavao jezik, nije znao ni jedan zanat, imao je samo 5 centi i veliku želju da uspe u “Obećanoj zemlji”. Putovanje brodom je jedva preživeo, a tek ga je na kopnu očekivalo iskušenje. Najpre je radio na farmi gde je bio kočijaš mazgi i gde je prevozio stajsko đubre. Tu je počeo i sa prvim učenjem jezika. Nakon još nekoliko pokušaja na drugim farmama, četiri godine je proveo radeći u mehanizovanoj fabrici keksa, gde je stekao veliko znanje iz oblasti mašinstva. Tek nakon četiri godine, postaje spreman za prijemni ispit koji se sastojao iz polaganja engleskog, grčkog i latinskog jezika kao i antičke, evropske i američke kulture.

1979. godine Mihajlo Pupin postao je student Kolumbija koledža. Ispostaviće se jedan od najboljih studenata koga očekuju veliki uspesi i priznanja. Proći će deset godina od tada nakon čega se Mihajlo upućuje ka Idvoru. Tamo ga u dvorištu kuće očekuje uplakana majka. Nakon provedenih nekoliko bezbrižnih dana u svom rodnom mestu, Mihajlo je pomišljao da ne ide u Kembridž već da ostane u Idvoru. Opet je majka bila ta koje je imala presudan uticaj, rekavši mu:

 “I kovač omekša čelik pre nego što ga zakali. Ti si baš takav kakav treba da budeš za kovače u Kembridžu.”

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *