Književno ušuškavanjePriče sa ŠinidadaKnjiževno ušuškavanje: “Došljaci” Milutin Uskoković

21/01/20190
http://finvala.com/wp-content/uploads/2019/01/Photo-1-9-19-16-08-06.jpg

     “Ova mi je jedna od narednih na spisku”, rekla sam drugarici pokazavši na knjigu “Islednik” Dragana Velikića. Dok smo izlazile iz knjižare kao odgovor usledilo je njeno pitanje “Ti baš voliš domaće autore”? I tada sam se zamislila. Paaa daa, izgleda da volim domaće pisce a da toga nisam bila ni svesna dok G. nije to na glas izgovorila. Hvala G. 🙂


“Došljaci”

     U okviru prvog ovogodišnjeg književnog ušuškavanja želim da vam pišem o Milutinu Uskokoviću i njegovom delu “Došljaci”.  “Prvi roman o urbanom Beogradu” opšte je prihvaćen opis ovog romana. Napisan je 1910. godine, a pet godina nakon toga Uskoković je izvršio samoubistvo. O povezanosti života glavnih junaka romana i samog pisca pišem vam u nastavku, za početak želim da vas uvedem u samu priču.
     Miloš Kremić protagonista je “Došljaka”. Mladi, ambiciozni Užičanin koji je u prestonicu došao još kao srednjoškolac, zatim završio fakultet a onda se i zaposlio kao novinar u redakciji “Preporoda”. Kremić je i pesnik, rečima se lako igra i njegove pesme ali i novinske tekstove svi obožavaju. Radnja je smeštena u Beograd sa početka XX veka.
     Roman prati razvijanje jedne, u ono vreme, nedozvoljene ljubavi. Te je tu i Zorka. Miloševa susetka iz dvospratnice iz Banatske ulice, koja se u prestonicu doselila pre Miloša ali je nekako ostala da živi u ritmu koji diktira unutrašnjost i manja sredina. Pored toga, Zorka je i nekoliko godina starija od Miloša. Njihova ljubav je najpre tajna, zatim iako delimično javna postaje jedna vrsta balansiranja između Zorkine patrijarhalnog vaspitanja, malograđanštine i Miloševe opterećenosti egzistencijom ali i poreklom.

Smrt kao motiv

     Način na koji Uskoković piše vrlo je zanimljiv. Iako vam sve svoje nudi na tacni ne bi se reklo da je predvidiv. Pogotovo ako u obzir uzmemo i deskripcije kojim je sklon.
     Motiv smrti sa nekom lakoćom provlači kroz roman od prvih strana. Tek kad zatvorite zadnju koricu shvatate da smrt zapravo počinje još među prvim poglavljima. Okončavanje jednog života inicijalni je povod za upoznavanje Miloša i Zorke. Zatim kroz njihovo druženje i zbližavanje provlači se nekoliko razgovora o umiranju. Gubitak je zadesio i Zorku kada njena staromodna, a neki bi možda rekli i zadrta, majka umire. U pozorišnom komadu koji je postavljen na scenu prema Kremićevom tekstu smrt glavne junakinje spektakl je o kom će se mnogo pričati. Nekoliko godina nakon objavljivanja razotkriva se i to da je ideja smrti element koji Uskoković unosi iz sopstvenog života.

Realnost podsvesti

     Posebna zanimljivost jeste veza između Uskokovića i njegovih likova. Čini se da je svakom svom junaku dodelio epizodu sopstvenog života. Tako je Miloš Kremić baš poput autora došao iz Užica, iz siromašne trgovačke porodice, u Beograd.
Kremićeva porodica ima isti broj članova koliko i Uskokovićeva. Po obrazovanju su obojica pravnici, a opet celog života držali su se pisane reči. Kao neko ko je došao iz male sredine u stalnoj su borbi za egzistenciju. Tako se i Kremić trudi na sve načine da učvrsti svoje mesto u prestonici iako kaže da je “Sit ovog Beograda, ovih krupnih i sitnih pasa koji se otimaju oko iste kosti”. Kroz redove pratimo njegovu opterećenost poreklom, opstankom, pa i čaršijskim normama.
     Čaršija brine i Zorku, koja je starija od Miloša, i koja je pre njega stigla u Beograd ali se u njemu ne snalazi baš najbolje. Često mu spominje brak, i spremnost da se integriše u Kremićevu porodicu. Uskoković je svoj život protkao i kroz Zorkin lik. Ono što ih povezuje jeste presuda koju su sami sebi dodelili. Digavši ruku na svoju glavnu junakinju Uskoković je moguće predvideo svoju sudbinu. Jer samo pet godina od objavljivanja ovog romana, Milutin Uskoković presudio je i sebi.
Pre kobne presude, a nakon što su “Došljaci” ugledali svetlost dana, Uskoković je digao ruku i na još jednog svog glavnog junaka. Roman “Čedomir Ilić” objavljen je 1914. godine. Godinu dana pre nego što će autor izvršiti samoubistvo. I u ovom potonjem delu rešio je da protagonista sam sebi presudi. Baš tako 1915. godine Milutin Uskoković okončao je svoj život skočivši u reku, ostavivši za sobom i rodoljubivu poruku: “Ne mogu da podnesem propast otadžbine.”

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *